Izražavam kao svoju najveću želju da se pri dodjeljivanju nagrade ne uzima u obzir nacionalna pripadnost kandidata, što znači da se nagrada dodijeli najzaslužnijem, bio on po porijeklu Skandinavac ili ne.Alfred Bernhard Nobel, Pariz, 27. novembra 1895.

            Neposredno uoči donošenja odluke Nobelovog komiteta o laureatu iz oblasti književnosti za 1961. godinu, vodeća švedska izdavačka kuća Albert Boniers objavljuje u izvanrednom prevodu slavistkinje Gun Bergman Andrićev roman Na Drini ćuprija, a ubrzo potom i Travničku hroniku, Prokletu avliju i dva izbora pripovedaka.Andrićeva naklonost i vezanost za skandinavske pisce bila je, po sopstvenom svedočenju, naglašena još iz mladićskog doba. Visoko je cenio Strindberga, Selmu Lagerlef, Harija Martinsona i Ejvida Jonsona.

            Ta obostrana vezanost podigla je most koji je našu književnosti našu zemlju na najlepši način povezao sa dalekom Švedskom, njenim narodom i neobičnim jezikom.

            Odluka o izboru laureata Nobelove nagrade iz oblasti književnosti doneta je 26. oktobra 1961. godine. U najužem izboru su, pored Andrića, bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.

            Sačuvana je serija fotografija načinjenih toga dana u Andrićevom stanu u Beogradu, u Proleterskih brigada 2a (danas Spomen-muzej Ive Andrića, Andrićev venac 8). Susreti sa novinarima, fotoreporterima, đacima, prijateljima i kolegama piscima označili su početak praznične atmosfere koja će potrajati puna dva meseca. Sami književnici su prvi izrazili radost i čestitali, među njima Erih Koš i Miodrag Bulatović, a svoje prve utiske povodom nagrade Andrić je podelio sa novinarima i članovima Udruženja književnika, na konferenciji za štampu, u Francuskoj 7. Njegova prepiska sa Gun Bergman, na relaciji Beograd – Stokholm, bila je vrlo živa. Andrić je bio pun pitanja u vezi sa pojedinostima i ceremonijalom svečane dodele nagrade, dužine govora koji je trebalo da održi, ali i o toaleti svojoj i svoje supruge Milice Babić-Andrić, što je sve činilo obiman i ozbiljan deo predstojećih obaveza.

            U pismu Gun Bergman od 17. novembra, Andrić joj javlja da je tekst go­vora završio: 2. Ja ću na banketu pročitati, na francuskom jeziku svoj govor u kom ću izraziti svoju zahvalnost i saopštiti nekoliko refleksija o pripovedanju i pripovedačkom delu uopšte. Sve to neće trajati nikako više od 15 minuta, možda nešto manje. – Mislim da ja ne treba da držim nikakve duge govore osim toga. Tekst je već spreman, pokazaću Vam ga čim dođemo.

            Andrić je u Stokholm otišao 5. decembra, u društvu supruge Milice. Svečana ceremonija dodele Nobelovih odličja za 1961. godinu u oblasti medicine, fizike, hemije i književnosti, održana je 10. decembra u raskošnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije. Dr Anders Esterling, član Akademije, je Andriću prilikom uručenja nagrade rekao:… Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih. Sa izražajem naših iskrenih čestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak počasti iz ruku njegovog Veličanstva Kralja…

            Ivo Andrić se potom obratio svojim govorom na francuskom O priči i pričanju (tekst govora je kasnije objavljen u godišnjoj publikaciji Nobelova nagrada u izdanju Nobelove fondacije, a nalazi se i u okviru njegovih Sabranih dela).

            U Spomen-muzeju Ive Andrića u Beogradu, u stalnoj izložbenoj postavci, nalaze se fotografije, pozivnice i programi protokola, raspored mesta za sedenje na svečanoj večeri priređenoj na dvoru švedskog kralja, kao i sama Nobelova nagrada.

            Ona se sastoji iz tri dela: Nobelove medalje, Nobelove diplome i dokumenta Skandinavske banke o novčanom iznosu Nobelove nagrade.

            Nobelova medalja je delo švedskog vajara i gravera M. Erika Lindberga. Na aversu je bareljef utemeljivača nagrade Alfreda Nobela, a na reversu bareljef mladića koji pod lovorom sluša i zapisuje pevanja muza. Ugraviran je stih iz VI pevanja Vergilijeve Eneide, na latinskom: Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima. Medalja je od zlata, promera 60,5 mm.

            Diploma Nobelove nagrade se sastoji iz dva dela, i osim osnovnih podataka o nobelovcu i sastavu Nobelovog komiteta, sadrži još i odluku o dodeli nagrade sa obrazloženjem. Ispisana je zlatotiskom na pergamentu kaširanom na dasci presvučenoj plavom kožom.

            Andrić se 17. maja 1962. godine obratio Savjetu za kulturu NR BIH u kojem saopštava svoju odluku da 50% dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklanja u svrhu unapređenja bibliotekarstva.

            Andrićev program boravka u Stokholmu je tih decembarskih dana bio ispunjen posetama i susretima – sa članovima Nobelove fondacije, studentima i profesorima Slovenskog instituta Univerziteta u Upsali, sa Georgom Svensonom, direktorom izdavačke kuće  Boniers; Andrić je 13. decembra učestvovao i na tradicionalnoj svečanosti Dan Lucija, u Gradskoj kući u Stokholmu gde je krunisao najlepšu devojku, kraljicu svetlosti, a 16. decembra je otvorio izložbu posvećenu velikom indijskom pesniku Rabindranatu Tagori.

            Neke od pojedinosti o tim svečanim danima sačuvala je u sećanju i u svojim dnevničkim zapisima Milica Babić Andrić, Andrićeva supruga. Kao dugogodišnji kostimograf Narodnog pozorišta u Beogradu, i ličnost istančanog duha i širokog obrazovanja, ona je svojim kroki crtežima i uočavanjem detalja ostavila trag o Nobelovoj nagradi koji je impresionistički nov, svež i nadahnut.

            Svetla Nobelove pozornice blistaju do današnjeg dana na našim prostorima i u našoj književnoj baštini. Premda Ivo Andrić nikada nije voleo da govori o sebi i da se o njemu govori van konteksta onoga što je pisao, sa zahvalnošću i poštovanjem se sećamo priznanja kojim je on osvetlio i osvetlao našu književnost, duh, istoriju i jezik.

            U knjizi Istorija i legenda, u okviru Sabranih dela, objavljen je tekst Andrićevog govora O priči i pričanju, u kome on, između ostalog, kaže:

            Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion va­rijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnike, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.

            Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne i saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.