Žena na kamenu

Priča iz kruga aistoričnih, poetizovanih Andrićevih tema. Ispričana je u prvom licu, postupcima deskripcije i reminiscencije, prvi put je objavljena 1954. godine. Glavni lik je Marta L., operska pevačica, četrdeset osam godina. Priča počinje opisom predela, kamenite plaže na morskoj obali, potom se pripovedač, iz visine spušta do centralnog lika, žene koja opružena na kamenu, izložena suncu, u letnjoj vrelini, misli o sebi. Prostorna povlašćenost pretvara se u simboličku povlašćenost, Marta L. nalazi se u zenitu svoga života, a posle zenita, sluti više nego što bi želela da prizna, nezaustavljivo obrušavanje prema starosti. Zato se vraća, sećanjem, u detinjstvo i mladost, i mislima oživljava trenutak proseva sopstvene seksualnosti, u jednoj sceni sa skudoumnim Matijom koji posmatra igru njenih nogu dok sedi na baštenskom zidu rodne kuće. Nekoliko godina kasnije ona će odneti belu muževljevu košulju da u njoj sahrane umrlog Matiju. Zatim je usledila uspešna karijera, brakovi i razvodi, pa zrela ljubav i ona, posle svega, zatiče samu sebe, u času samospoznaje, dok leži opružena na vreloj steni i misli na Matiju, na svoj život, na roditelje i, naročito, na starost koja dolazi ma koliko joj se ona opirala. Pomisao na starost je užasava i ispunjava je u potpunosti; u užarenom letnjem danu ona ne može da se oslobodi preteškog saznanja da su najbolje godine prošle i još težeg suočavanja sa izvesnošću kraja, sa tugom lepotice koja će uskoro postati starica. Sve što čini, čini da bi ubegla od tog osećanja, svu svoju energiju troši brinući se o izgledu svoga tela i svoje odeće. I ne nalazi spokoj, osim u ponekom trenutku, kao tog letnjeg dana, dok se rve sa mišlju o smrti. Ustaje sa stene i skače u more; otuda izlaži čista i sveža, obogotvorena pripovedačkim okom, da se vrati na svoje mesto na kamenu, uzvišena u svom večnom ženstvu. Kraj priče: „Oseća se laka a velika i moćna kao svet, koji se večito menja i uvek je isti, mirna i srećna u okrilju dobrog trenutnog zatišja“.