Onore de Balzak

Оноре де Балзак (фр. Honoré de Balzac) (Тур, 20. мај 1799Париз17. август 1850) је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.

Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.

Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.

Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.

Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839.) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849.) је добио само два гласа.

Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. У предговору «Људској комедији» (објављеном 1842. године) је нагласио да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да «Људска комедија» садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе «Голицаве приче» ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. У свом Каталогу дела која ће садржати «Људска комедија», Балзак је предвидео следећу поделу:

  • Први део: Студије нарави, разврстане по темама у шест група:
  1. Призори из приватног живота (Чича Горио),
  2. Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),
  3. Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),
  4. Призори из политичког живота (Посланик из Арсија),
  5. Призори из војничког живота (Шуани),
  6. Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).
  • Други део: Филозофске студије – Шагринска кожа, Трагање за апсолутним.
  • Трећи део: Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед «Физиологија брака»

Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Често је писао и по 16 сати дневно уз помоћ свеће и кафе не би ли што пре објавио своје дело. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешке у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.

Иако је одрастао далеко од Париза Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.

Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де МопасанКарл Хајсманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.

Svijet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu

Svijet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu

Negdje u beskrajnom univerzumu, u jednoj pustinji života, prostoru tako statičnom kao da je nekim čudesnim postupkom dobijena apsolutna nula, nekim još čudesnijim postupkom je započela jedna drama na baršunastoj pozornici. Toliko likova ni jedna drama još nije vidjela, a tako jednostavnu priču je mogao napisati samo veliki umjetnik čija dubina misli i snaga pera prevazilazi sve granice ovog realnog svijeta. Ali ova predstava i ova pozornica, ovaj svijet nijesu nastali iz dubine misli stvaraoca, nastali su spontano i nevidljivo kao pjesma koja danima dobija svoj oblik u glavi muzičarara pa se na kraju razvije u pravu simfoniju zadovoljstva i idile. Tako i ova predstava teče, jasno i bistro za oko nekog nevidljivog posmatrača, koji postaje nesposoban trepnuti okom i mrdnuti uvom, opijen prikazanim stvarima.
Na ovoj svjetskoj pozornici sve uloge su slične i sve se ponavlja, ali ne onako periodično i očekivano kao otkucaji idealnog klatna, već svaki sledeći otkucaj predstavlja priču za sebe, priču koja iznova i iznova oduševljava svojom jednostavnošću i svojom genijalnošću. Upravo taj neočekivan, a ipak već viđeni, obrt je ono što ovom svijetu daje jednu boju dinamičnog izraza, jedan život samo njemu tipičan, usred već pomenute nedođije monotonosti i tame.
Dramska struktura prikazane radnje nije sasvim jasna i kristalizovana. Da li je jedan čin jedan život sa svim svojim stanjima i pojavama ili je zapravo to jedna epoha u razvoju svijeta i ljudi? Ako uzmemo da jedan čin predstavlja jedan život, svaki čin za sebe bi činio novu priču koja bi sa prethodnom imala samo početak i kraj isti. A ako epohe predstavljaju činove, onda se radnja drame proteže u beskraj, do kraja svijeta i vijeka, a činovi su povezani vremenom i prostorom…
Jasno je da svak ima svoju ulogu koju mu je namijenio veliki stvaralac. Da li je čovjek sposoban izboriti se za neku drugu njemu bližu i prikladniju? Ne! Svi napori na takvom putu su uzaludni, borba za bolju ulogu je apsurdna, jer je čovjek u posdvijesti svjestan moći velikog stvaraoca i jedan njegov dio zna tragičnu priču čovjeka koji hoće da mijenja svoju ulogu. Ali to ne znači da čovjek ne treba da se bori i trudi za boljitak, jer jednostavno nikada ne znamo koje sposobnosti je stvaraoc u nas uvajao, a lijenošću ćemo samo obezvrijediti njegov rad, baciti u vodu svu njegovu muku da nas učini boljima.
I tako iz pojave u pojavu igramo jednu radnju koja nam se ponekad učini tako zamršena i zapetljana, a ustvari je vrlo prosta. Ona njena osnova, onaj temelj radnje, nematerijalni dio svijeta kako ga često zovemo je vrlo prost i svak ko želi može da u njega pronikne i da ga shvati. Ovaj svijet je bogatiji za jednog dobrog aktera kada čovjek uđe u dubinu nematerijalnog i nevidljivog svijeta.
I kao pjesma u glavi muzičara, notu po notu gradimo jednu radnju za koju se svi iskreno nadamo da će jednog dana izrasti u simfoniju zadovoljstva i idile, u svojevrsnu utopiju kada će nestati loših uloga, ali ovo je jako teško iz prostog razloga što ne govorimo o bajkama nego dramama, ali uvijek postoji nada da ćemo imati jedan bajkovit završetak životne drame.
rad Petra Tadica ucenika II razreda Gimnazije “Stojan Cerovic” Niksic

ČESTITKA

Poštovani čitaoci, u ime tima Gimpress revije želim da vam čestitam Novu godinu i prestojeće bozićne praznike. Želim vam prije svega puno zdravlja, lične i porodične sreće i naravno da i dalje volite književnost. Hvala vam što ste bili uz Gimpress u prethodnoj godini i nadam se da ćete i u Novoj biti tu.

Srdačan pozdrav!

Milan

 

Aleksandar Sergejevic Puskin-Cigani

Zato sto necu prisustvovati  25. 11. nastavi, odlucio sam da postavim ovaj tekst , jer bih inace ovo iznio u svom izlaganju o ovom Puskinovom djelu.

Cigani – Puškin

 

Poema (lirsko epska vrsta)

 

Tema: raličito vidjenje slobode iz ugla Aleka gradjanina i ugla cigana.

Glavni junaci: Aleko, Zemfira i stari ciganin.

 

Aleko je predstavnik gradjanskog sveta koji pokušava da za sebe pronadje cilj i svrhu života. On ne uspeva iako želi da se prilagodi novom načinu života i ciganima, jer ga u tome sprečava vlastiti mentalitet. Navike i sve naučeno u gradskoj sredini.

 

Na početku odlomka prikazano je Alekovo unutrašnje stanje kada e budi mučen ljubomorom i slutnjama o neverstvu svoje drage u mračnoj i jezivoj noći u njemu se istovremeno i ledi i gori.

 

U poemi postoji i jedna dramska scena, razgovor dvoje ljubavnika na groblju. Aleko nije okoreli zločinac, već tako postupa iz nepromišljenosti, u afektu. Dokaz za to jeste i njegovo kajanje nakon svega. Stari ciganin govori Aleku da je uzrok nesporazuma u njegovoj sebičnosti i neprilagodjenosti. On slobodu želi samo za sebe. Za Aleka sledi i kazna, ali ne ona koju bi dobio u gradjanskom svetu, već je dobio prezir i odbacivanje i svest o sebi samome. Na kraju je on još usamljeniji i prazniji nego na početku.

nastavice se…

Jovan Sterija Popovic

Jovan Sterija Popović

Izvor: Wikipedia

 

Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac – 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.

Jovan Sterija Popović

Životopis

Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.
Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (-{Raizisch Werschetz}-).

Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja.
Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka.

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

Književni rad

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To cy bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ ili „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

Datoteka:Jovan Sterija Popovic.jpg

Jovan Sterija Popović

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „3la žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

Kritički osvrt

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“.

U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.

Sterijino pozorje

U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festivalSterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Sterijina nagrada

Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

Literatura

Andrija Zmajevic

Andrija Zmajević je rođen 16. juna 1624. godine u Perastu. Osnovnu školu je završio kod franjevaca u Perastu, a 1649. godine u Zavodu za širenje vjere u Rimu, upisao se na studije filozofije i teologije. Tu je stekao i doktorat iz ovih oblasti. Nakon toga se vratio u Perast i 1655. godine postao je opat benediktinskog manastira na ostrvu Sv. Đorđe kod Perasta. Papa Aleksandar VII ga je imenovao za budvanskog apostolskog vikara (namjesnika) i povjerenika Svete stolice, a papa Kliment X je 23. februara 1671. godine Zmajevića postavio za barskog nadbiskupa. Pošto je Bar bio pod osmanskom vlašću, Zmajević se naselio u Paštrovićima. Ipak, tu nije dugo ostao, i vratio se u Perast , gdje je umro 1694. godine. U Perastu je 1671. godine sagradio palatu zvanu „Biskupija”, a 1678. godine sagradio je crkvu Gospa od Rozarija. Zmajević je bio poznat kao jedan od najprosvećenijih ljudi svoga vremena. Bavio se teologijom, arheologijom, istorijom, poezijom i skupljanjem narodnih pjesama. Njegovo najpoznatije djelo je Darxava sveta slavna i kreposna carkovnog lietopisa ili Crkveni ljetopis, koji predstavlja istoriju svijeta od stvaranja do njegovih dana. Djelo imo 900 strana.


Ipak, najveći doprinos biskupa Andrije Zmajevića u unapređivanju kulture bilo je pomaganje najplodnijeg baroknog slikara u istoriji Crne Gore, Tripa Kokolje (Perast, 28. februar 1661. – Korčula, 18.oktobar 1713.). Tokom posljednje decenije života Andrije Zmajevića, od 1684. do 1694. godine, Kokolja je po narudžbini i uputstvima svog mecene i zaštitnika, oslikao unutrašnjost crkve Gospe od Škrpjela i palatu Andrije Zmajevića „Biskupiju”. U crkvi Gospa od Škrpjela Kokolja je na prostoru od 150 m², na 68 slika na platnu, sa pozlaćenim okvirima u obliku brodskih konopa, predstavio starozavjetne scene i život Bogorodice. U kapeli „Biskupije” je naslikao veliku fresko-sliku sa likovima apostola Andrije i Sv. Katarine, a u dvorani palate naslikao je boga Kupidona sa strelicom. Zahvaljujući mecenstvu Andrije Zmajevića, Tripo Kokolja je izrazio svoj umjetnički talenat i stvorio djelo izuzetno važno u kulturnom nasljeđu Crne Gore.

Barokna knjizevnost u Crnoj Gori- download file

Barok u Boki Kotorskoj- Miroslav Pantic

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.